 Treći
nosilac Nagrade za životno delo je arhiterkta Branislav Mitrović, dopisni član
Srpske akademije nauka i umetnosrti i redovni profesor Beogradskog univerziteta
na Arhitektonskom fakultetu, stvaralac koji iza sebe ima učešće na više od 150
konkursa i blizu 90 pobeda, sa izvedenih dvadesetak objekata, ali ovenčan najvećim
arhitektonskim nagradama i priznanjima u tri države - od SFRJ, preko SCG do Srbije.
Iako je tek zakoračio u sedmu deceniju (Bar, 28. novembar 1948.), već je nosilac
dve nagrade za životno delo, koje mnogi smatraju "tačkom na i" uspešne karijere,
ali se oštro brani/buni i ne pristaje da ga doživljavaju kao "mrtvi profesionalni
monolit". Još je stvaralačke snage u njemu, mnogo pozitivne energije koju deli
sa mladim saradnicima, još će biti mnogo pobeda na konkurisima, ali i više nego
do sada izvedenih objekata.
Ni slikar,ni filozof,već graditelj
Mnogi veliki arhitekti tvrde da su "oduvek znali da će crtati i graditi lepe
kuće" pa smo zato bili ne malo iznenađeni kada je počeo da odgovara na pitanje
"kada se opredelio za arhitekturu"?
"Kada je došlo vreme biranja šta ću biti kad porastem, nisam se opredelio za
arhitekturu, već za slikartsvo. Zapravo, bila je to jedna rana gimnazijska dilema
režija ili sliakrstvo. Meni je profesor likovnog i slikarstva u Podgoričkoj gimnaziji
bio Cvetko Lainović, sjajan crtač i slikar, i miris njegovog ateljea uticao
je da se opredelim za Likovnu akademiju. Kod Cvetka sam se pripremao za upis
na Likovnu akademiju. Moja majka i ujak su se tome veoma protivili, i preduzeli
sve da to spreče, dok je otac imao, srednje rešenje upis na arhitektru, "jer
je ona veoma slična slikarstvu". Ja sam o arhitekturi razmišljao iz svog srednjiškolskog
ugla matematika je za mene kao đaka društvenog smera koji je preferirao neka
druga područija, bila napor koji se nije uklapao u projekciju budućnosti. Kada
sam u jesen 1967. došao u Beograd upisao sam Filozofski fakultet, a na Arhitekturu
sam došao, sa idejom "da probam", ali sa ubeđenjem da ću tu "propasti". Upisao
sam Filozofiju i otišao na Arhitekturu, kako bih ispunio očevu želju i pokušao
da položim prijemni ispit bez ikakve nade, a i želje, da ću u tome uspeti. Posle
prvog dana kada je bio prijemni iz matematike osećao sam se beznadežno, ali
drugog i trećeg dana, kada je na red došlo slikanje i sklonosti prema arhitekturi,
stvari su se drastično promenile te sam položio prijemni ispit visoko rangiran.
Iako primeljen na Arhitekturu, ipak sam redovno posećivao predavanja na Filozofskom
fakultetu i pripremao "malu pakost" roditeljima. Naime, planirao sam položim
prvu godinu na Filozofiji, da to pokažem roditeljima, imajući alibi tog fakulteta,
odustanem od arhitekture i polažem prijemni na Likovnoj akademiji. Međutim, arhitektura
se nekako "nametnula" i okrenula smer moje budućnosti u drugom parvcu. Tako
je krenulo".
Na Arhitektiri je bio u ateljeu profesora Uroša Martinović, u grupi darovitih
studenata, sa kojima će kasnije sarađivati, posebno arhitektom Vaskom Milunovićem,
sa kojim ae realizovati svoje ponajbolje kuće kao npr. Palatu Cepter.
CIP prekretnica u karijeri
"Prvo radno iskustvo, još dok sam studirao sticao sam u Institutu za arhitekturu
i urbanizam (IAUS), ali prvo moje premada nezvanično zaposlenje, preko studentske
zadruge, bilo je u Energoprojektu, gde se nisam uklopio. Naime, profesor Iva
Antić preporučuje me arhitekti Milici Šterić, a ona rasporedila kod arhitekte
Raševskog, koji me je izvanredno primio i posvetio mi posebnu pažnju. Međutim,
uplašila me ta, tada i danas moćna firma, bio sam mlad, nestrpljiv i imao potpuno
nejasne i neprofilisane planove početnika. Opet uz pomoć profesora Ive Antića
odlazim u Srbijaprojekt, što je za mene bilo veoma značajno, jer sam tamo upoznao
nekoliko sjajnih arhitekata, Slobodana "Baneta" Mihailovića, Ivanku Raspopović.
Bane je bio vrlo zanimljiv arhitekta, tek se vratio iz Pariza, sa puno novih
ideja i planova. On je projektovao onu sjajnu minijaturu na uglu Carice Milice
i Brankove ulice, koja je za mene jedna od najboljih zgrada u Beogradu tog perioda.
Tada je u birou projektovan Terminal 2 na Beogradskom aerodromu u Surčinu.
 Trudio
sam se da Hram rođenja presvete Bogorodice u Štipini kod Knjaževca bude regionalno
obležen, da to bude sakralni arhetip, da liči na prve hrišćanske bogomolje,
da se taj sakralni duh i ta nit oseća u građevini |
Ipak, moj gotovo decenijski boravak u Srbijaprojerktu, bio je nekako "posan",
jer kad sam došao firma je bila na silaznoj putanji, poslovi su se gubili, smanjvao
se obim rada, iako je to u tom trenutku bila dobra i vrlo jaka projektantska
kuća. Zatim odlazim u CIP, ako se ne varam bila je to 1985. godina, na poziv
direktora Milutina Mrkonjića. Mrka je imao sjajan osećaj i sposbnost za donošenje
poslova, a mi arhitekte smo bili veoma zaposleni. To je bilo vreme ekspanzije
i u CIP-u su se realizovali brojni projekti. U određenim trenucima imao sam
i po 12 projekata na stolu. Tu se desila moja profesionalna eksplozija. Četiri
godine provedene u CIP-u bez sumnje su prekretnica u mojoj karijeri i u mom
stvaralaštvu. Iako sam u CIP-u proveo relativno kratko vreme, mislim da sam proporcionalno
vremenu provedenom tamo ostvario veliki opus. U CIP-u je bila stvorena sjajna
timska atmosfera , sa arhitektama Kićom Lazarevićem i Zozom Pilasanovićem. Taj
ambijent je bio profesionalno vrlo afirmativan, gde su mladi mogli da nađu svoje
mesto i vrlo brzo postali deo jakog tima. Zahvaljujući toj dobroj koordinaciji
i autorskom uključivanju mlađih mogao sam da pratim mnogo više projekata u istom
trenutku. Energije koju su mladi doneli, bila je takva da nam je oslobađala vreme
za kvalitetnu analizu. U suštini to sadejstvo, mlađih i starijih, može da obezbedi
fantastičan rezultat, koji je uvek neka vrsta rezultante, što je uvek korisno
za ideje, projekte i poslove. Ne bez razloga sam ubeđen i danas da me je komunikacija
sa mlađom generacijom uvek pratila i podržavala u svim mojim poslovima.
Iskusni projektant postaje profesor
Najturbulentnije godine u životu tadašnje srednje, a danas starije generacije,
bile su devedesete godine, kada je ona socijalistieka i samoupravna država, SFR
Jugolasvija, "pucala po svim šavovima". Tada arhitekta Brana Mitrović prelazi
na Arhitektonski fakultet u Beogradu u zvanju docenta, što je bio jedan od prvih
dolazaka iz prakse.
"Mislim da je to bilo trenutak i za mene, i za fakultet, i za studente, jer
sam došao neopterećen školskim kodeksima. Počeo sam nekako istinktivno da na
svoj način ostvarujem komunikaciju i rad sa studentima onako kako sam to, već
skoro celu jednu deceniju radio sa mladim arhitektama. Na Fakultet sam došao
zajedno sa Vaskom Miulunovićem sa kojim sam već imao izvanrednu saradnju. Bio
je to sjajan priod u kome smo, kao tim delovali jako, jako kompaktno, saglasno,
i beležili izvanredne rezultate, posebno na konkursima. Naime, rad u timu zahteva
posebnu zreleost, kompatibilnost, razumevanje. To se u našem slučaju i desilo,
jer smo možda bili jedini tim koji je opstao u dosta dugom periodu. Međutim,
uvek dođe trenutak kada neki porivi, pojedinačni i stvaralački, ali legitimni,
počnu da utiču da svako od nas proveri svoje, sasvim subjektivne potrebe, ili
koncepte, ili metodologije. Ustavri, mi smo u svakom trenutku razumevali kvalitet
zajedničkog rada, jer zajednički rad proizvodi rezultantu. Nekad je rezultanta
bliža meni, a nekad bliža onom drugom, ali svest o tome da je to uvek zajednieko,
to je nešto što pravi pozitivnu atmosferu u svakom timskom radu. Uvek govorim
mlađima i ističem atmosferu koja je pratila Vaskov i moj rad u arhitektonskom
delovanju, jer smatram da to iskustvo za njih može da bude poučno. Premda, svako
iskustvo jeste subjektivno i ono može da se gleda smao kao jedan izdvojen segment,
jer svi iamamo svoju posebnu boju, i svako od nas na svoj način utiče na celinu,
na rezultantu".
Možda je Palata Cepter, koju su projektovali krajem poslednje decenije prošlog
milenijuma, kruna jednog druženja, i u suštini to je trenutak kada počinju da
se razilaze, kada, kako kaže Mitrović "počinju neke naše pojedinačne aspiracije
za samostalnim istraživanjima". To bio razlog koji ih je odvukao divergentnim
pravcima, ali ih i ostavio (za)uvek otvorene za neke buduće zajedničke saradnje.
Lepe kuće,pozornice,crkve...
 Branislav
Mitrović je sam (ređe) i u ekipi (češće) učestvova na blzu 150 konkursa i bio
pobednik 90-ak puta, ali kad je reč o realizovanim kućama-zgradama-objektima
broj ni izbliza nije tako impozantan.
"Na pitanje koliko je izvedeno, odgovor je ne mnogo. Ako idemo hronološki
- Stambena zgrada u Užicu, Liman - Novi Sad, škola u Užicu (čini mi se da se
tek sad završava), Letnja pozornica na Svetom Stefanu, Toranj za tehnološku vodu
u Vojnoj fabrici u Kragujevcu (to mi je jako drag objekat, to je jedana konstrukcija
- skulptura, prvi moj izvedeni objekat, dobijen na konkursu). Onda je usledia
Likovna akademija, Palata Cepter, stambena kuća u Kumanovskoj ulici, Hipo bnaka
u Rajićevoj, porodična kuća na Dedinju (sve u Beograd), crkva kod Knjaževca...Trenutno
se izvode dve kuće - prva je u Novom Sadu, a druga je hotel za firmu Matijević.
Posebno iskustvo sam stekao realizujući dva sakralna objekta. Prvi je u selu
Štipina kod Knjaževca, crkva Rođenja presvete Bogorodice, koju su meštani veoma
lepo prihvatili, jer smo unutar crkve postugli neophodnu sakralnu atmosferu,
tako da se vernici, narod, jako lepo osećaju u tom prostoru, koji je izvanredno
akustičan. Trudio sam se da hram ima notu regionalnog, da to bude sakralni arhetip,
da liči na prve hrišćanske bogomolje, da se taj sakralni duh i ta nit oseća u
građevini. Ne moravsko, ne vizantijsko, ili neko drugo nasleđe, jer smatram
da je upravo to bogatstvo koje Srpska pravoslavna crkva može da iskaže. Na žalost,
srpska pravoslavna sakralna arhitektura svojim arhitektonskim modelima ne pokazuje
tu razgranatost u prostoru, tojest, prostor koji je srpski narod pokrivao. Ovde
sam "primenio" jedan mali iskorak kako bih pokazalo da ovakvi objekti mogu da
budu sveti, sakralni, sasvim molitveni i sasvim logični i crkveni i u jednom
drugom arhitektonskom okviru i odori".
Nagrade prijaju,objekti traju u vremenu i prostoru
 Iako
je dobio veliki broj nagrada i priznanja Brana Mitrović je ostao čvrsto na zemlji,
nisu ga učinile previše gordim, odvojenim od stvarnosti. Naprotiv, kao da su
mu pomogle da još bolje shvati stvarnost koja ga okružuje.
"Postoje dve kategorije nagrada: prva je ona koja se odnosi na konkurse, objekte
i promociju arhitekture koju ja radim, a druga je ona koju ti sredina, asocijacija
ili društvo dodeljuje za nešto što si već učinio. Učinjeno je dugotrajnije, ali
ne i najvažnije, jer nama arhitektama mnogo stvorenog ostaje u papirima, koji
jesu realni proizvodi, ali ne i vidljivi, i dugotrajući. Ima jedan niz nagrada,
u poslednje vreme koje sam dobio, i koje su pomalo kruna, beočug ili tačka na "i" jedne
višedecenijske karijere. Iskreno, ne želim tačku na "i", ne osećam se tako...
Znate, kad dobijate ovakve nagrade, onda se pogledate u ogledalo da proverite
stanje u kome ste, da li je neka surova stvarnost pred vratima, na kraju da utvrite
da li ste živi. Ustvari, ne bih želeo ni na koji način da nisam živ, a posebno
da nisam aktivan, dinamičan, u poslu i profesiji.
 Mislim
da je Velika nagrada Saveza arhitekata Srbije, ova Nagrada za životno delo Inženjerske
komore, uz nagradu Udruženja likovnih i primenjenih umetnika Srbije (ULUPUDS)
koju sam dobio pre par meseci za životno delo, koriguju ili nadgrađuju sve one
prethodne. To su nagrade koje zaokružuju neki odnos sredine prema određenoj ličnosti
ili pokazuju kako je ta ličnost delovala In vivo u toj sredini. Zato mi se i
čini da bi ova poslednja nagrada mogla i da ima najveću težinu. Od nagarada
potpuno profesionalne boje, za konkretan objekat, meni su veoma značajne Velika
Borbina nagrada za arhitekturu u onoj velikoj Jugoslaviji, zatim, Oktobarska
nagrada grada Beograda. Nagrade za arhitekturu koje sam kasnije dobijao, od
Nagrade Novosti, preko nagrade Saveza arhitekata Srbije, do priznanja koja daju
profesionalna/strukovna udruženja, to su priznanja za objekat. Takve nagrade
su za jedan trenutak, za jedan eksperiment, za jedno delo. Imao sam sreće da
nagrade u velikom broju prate većinu mojih realizacija, što je za profesionalca
potvrda za već urađeno i veliki podstrek za budući rad.
Nisam za predsednika sa velikim P
Nikada nisam dozvolio da rad na fakultetu i društveni angažman utiču na moj osnovni
put arhitektonski naravno, Morao sam to da "ispeglam", jer nisam mogao profesionalno
da se sahranim, kaže Branislav Mitrović. Što se tiče društvenog angažovanja,
ja sam onima koji su me birali stavljao do znanja da po nekakvoj strukturi,
mentalnoj i organizacionoj, nisam pogodna ličnost za te funkcije.
Mnogi u našoj sredini, na žalost, izbor na funkcije počev od najvažnijih državnih,
preko političkih do angažovanja u stručnim asocijacijama, te funkcije doživljavaju
kao mesto nekakvog profita, benefita i posebnih zasluga ili posebnih beneficija.
To je potpuno pogrešno, jer su te funkcije ustvari naše pojedinačno određeno
ugrađivanje energije za neki društveni boljitak. profesionalni, staleški...itd.
itd.
Čini mi se da je to problem u ovoj sredini i nekako tu sam ja imao problem u
komunikaciji sa okolinom. Imam utisak da sam spasao dušu što nikad nisam postao
predsednik , sa veliko P, niti Saveza arhitekata, niti Skupštine Inženjerske
komore, nego sam smatrao da sam neko ko je tu ispred jednakih.. Meni je čista
savest, jer sam se uvek trudio da delujem etično i kolegijalno i korektno, naravno,
u granicama u kojima sam ja to sagledavao, kapirao i mogao. U suštini ja ne mogu
d a kažem da sam suviše zadovoljan. Taj rezultat sigurno nije ravan i jednak
rezultatu mog profesionalnog delanja, ali za to su zaista potrebne i posebne
ličnosti, što ja možda nisam. Imao sam možda autoritet i nekakvu harizmu da mogu
da se pojavim, da razgovaram, ali iza takve ličnosti treba da postoji jedan
sistem koji fantastično funkcioniše. Na žalost u SAS-u toga nije bilo, dok je
u Komori bilo mnogo više . U svakom slučaju nije bilo takvog sadejstva. u trenutku
kad sam ja bio tamo i, neke sjajne ideje, započete akcije, nisu realizovane.
|
|
Odštampaj